– Едвард Кардељ, “Пут нове Југославије” –
I.
Писати о Стаљину значи писати о најзначајнијој хисторијској епохи у развитку човјечанства, с којом је нераздвојно и стваралачки повезано његово име. Писати о Стаљину значи писати о једној великој истини која је почела побједоносно да преображава људско друштво и човјека, значи писати о једној великој научној тековини која води човјечанство његову истинском ослобођењу, значи, најзад, писати о једном великом триумфу људског ума. То нарочито важи данас, послије свјетско-хисторијске побједе над фашистичком авангардом реакционарних снага, послије рата у коме су биле стављене на пробу све друштвене снаге и сва њихова теоретска и идеолошка схватања.
Од свих наука човјечанство је најспорије развијало управо ону науку која се бави објективном законитошћу његова властитог друштвеног развитка. Наука је релативно рано и с великим успјесима проникла дубоко у објективну законитост природе која окружава човјека. Али, на подручју друштвених односа она је била и сувише под утјецајем и притиском постојећег друштвеног стања, да би могла бити објективна. Све то није случајно, нити је ствар воље појединаца, него је повезано с опћим друштвеним развитком. Али у оквир овог чланка не спада анализа тих чињеница које је марксистичко-лењинистичка теорија исцрпно освијетлила. Чињеница је да је густи мрак скривао пред људском свијешћу објективне законе друштвеног развитка. Наука је, додуше, била постигла значајне успјехе на појединим подручјима друштвеног живота, али опће законе његова развитка она није открила све до појаве марксизма-лењинизма.
Природно је да је под таквим условима човјечанство било слијепо и несвјесно подчињено материјалним снагама друштвеног развитка, исто онако као што су наши тако звани »слободни духови«, којима се »слобода« састоји у томе што жмуре пред стварношћу и развојноном неизбјежности, још и данас слијеп и несвјестан плијен назадних друштвених снага.
У тај мрак проникла је јарком свјетлошћу марксистичко-лењинистичка наука. Она није настала као личностна домишљатост ма, него као директно продужење резултата које је у прошлости достигла људска наука. Међутим, својим резултатима марксизам-лењинизам уно је један битни преокрет у читав развитак науке из области друштвених односа. Он је дао кључ да се схвати објективна законитост друштвеног развитка, са свом јасношћу је указао на његову практичну страну: отворио пред човјечанством перспективу свјесног и планског уређивања будућег друштвеног развитка. То у крајњој линији значи побједу свијести, научног сазнања и на подручју друштвеног развитка и политичке акције.
Маркс, Енгелс, Лењин, Стаљин – то су четири врхунца у развитку марксизма-лењинизма. Они су у тјесној повезаности с друштвеном стварношћу и с његовим развитком, у тјесној повезаности с друштвеном стварношћу и с борбом класних снага, развили ту науку, и њезине теоретске поставке непосредно издржале практичну пробу. А управо у томе и јест снага марксизма-лењинизма, што се он није развијао као кабинетска наука, одвојена од живота. Он се рађао као »упутство за рад« — како је то рекао сам Маркс, то јест био је од самог почетка полазна научна точка и компас за једну практичну револуционарну политичку дјелатност. На тај су начин теоретске поставке непосредно издржале практичну пробу, а генерализирани резултати те пробе водили су новом обогаћењу теорије.
Маркс и Енгелс положили су темеље и основна начела револуционарне теорије у доба релативно младог капитализма, који је у многим земљама још одбијао револуционарне облике у својој борби против остатака феудалног система. Њихова се основна дјелатност углавном закључила с периодом у ком је капитализам коначно надвладао или асимилирао остатке феудализма у Европи, ушао је релативно миран развитак и постао реакционаран. Природно, марксизам у том првом периоду свога развитка носи печат времена у коме се развијао и одговара прије свега на питања која су се постављала пред револуционарну авангарду у том периоду развитка капитализма.
Ваљало је основне теоретске поставке марксизма испробати у промијењеним условима периода релативно мирног развитка капитализма (послије Париске комуне), а нарочито у условима империјализма, који се почео формирати на пријелому XIX. и XX. вијека. Опорнутисте у радничком покрету одушевио је мирни развитак капитализма с парламентаризмом и парламентаризмом демокрацијом. Дошли су до закључка да је парламентаризам сасвим могућ и погодан пут за мирно престање капитализма у социјализам. Према томе, основни принципи марксизма, који су говорили о неизбјежности пролетерске револуције, показали су се, по њихову мишљењу, као неправилни, застарјели. И тако су опортунисти у радничком покрету отпочели с ревизијом марксизма.
Против таквих ревизионистичких и опортунистичких извртања марксизма иступио је Лењин. Он је јасно видио да је тако звани »мирни« развитак капитализма био само увод у нове револуционарне класне сукобе и ратове. Развитак империјализма, као нове етапе у развитку капитализма, коју је Лењин освијетлио с изванредном јасноћом и далековидношћу, неизбјежно је водио заоштравању свих супротности и стварао могућност, — како је рекао Лењин, — револуционарног пробијања империјалистичког обруча на његовој најслабијој точци. Сав Лењинов теоретски и практички рад био је, према томе, посвећен припремању радничке класе за такве сукобе. Лењин је доказао да су принципи које су положили Маркс и Енгелс, правилни и потврђени и у новим условима. Он их је развијао даље у условима империјализма и непосредне припреме пролетерске револуције. Велика октобарска револуција дала је право Лењину, а не ревизионистима и опортунистима у радничком покрету; потврдила је принципе марксизма-лењинизма, а не ревизионистичке теорије малограђанског »социјализма«.
Из те лењинистичке борбе за очување научне и револуционарне суштине марксизма и за његов даљи развитак у условима империјализма израстао је и Стаљин, највјернији Лењинов ученик. Нитко као Стаљин није схватио сву хисторијску улогу и величину Лењинова стваралачког рада, зато је још за Лењинова живота, прије и послије Велике октобарске револуције, постао не само његов вјерни ученик него и његов сарадник у стваралачком раду, сутворац у даљем развијању марксизма. То нарочито важи за Стаљинов рад по националном питању и ударању идеолошких и организационих темеља бољшевичке партије.
II.
С побједом Велике октобарске револуције и учвршћењем велике социјалистичке државе јавио се један посве нов фактор у друштвеном развитку. Радничка класа, а с њом заједно све истински народне, демократске снаге које су се раније појављивале искључиво као напредне борбене снаге против реакционарних врхова властите државе, добиле су сада у лицу СССР своје упориште и основу за организацију. СССР се јавио као међународни фактор, као снага која је почела да утиче и на саме изворе моћи у међународном капиталистичком свијету. Природно, та свјетско-хисторијска промјена створила је нове услове, у којима су морали принципи марксизма-лењинизма проћи кроз поновну практичну пробу. Такођер је природно и то што се марксизам-лењинизам допуњавао новим резултатима, новим сазнањима. Тај велики рад извршио је Стаљин.
Стаљин је преузео руководство у обрани великих научних тековина марксизма-лењинизма у вријеме кад је револуционарни полет послије првог свјетског рата коначно спласнуо, а отпочела привремена стабилизација капитализма. У вези с тим, пред младу социјалистичку државу искрсле су све тешкоће и све комплицирана питања изградње у једној земљи, окруженој капиталистичком околином. У таквим условима поново су почели напади на научне темеље марксизма-лењинизма — и са десна и са »лијева«, и унутар СССР и изван њега, у области међународног радничког покрета. Јасно је да су главни ударци тих напада ишли за тим да сруше основне принципе лењинизма, да их ревидирају, да докажу како ти принципи не важе у новим условима. Суштина те акције била је — капитулација пред снагама капитализма, који се привремено и у ограниченом обиму стабилизирао, паника пред тешкоћама које стоје пред младом социјалистичком државом, окруженом капиталистичким свијетом, тенденција — у крајњој линији — к рестаурацији капитализма у СССР.
Као што је Лењин устао у обрану основних научних тековина марксизма пред нападима ревизиониста и опортуниста у II. Интернационали и у тој борби снажно даље развио те тековине, отварајући нови етап у развитку марксизма, тако је Стаљин послије Велике октобарске револуције устао у обрану научних тековина и јасне и његовог револуционарне суштине пред нападима с десна и с »лијева«. У тој борби Стаљин је обогатио и развој марксизма-лењинизма многе нове научне тековине и отворио пред напредним човјечанством нове перспективе.
Полазна точка Стаљинова теоретског и практичног рада јест питање о изградњи социјализма у једној земљи која је окружена капиталистичком околином; то јест — питање о могућности, о посљедицама и промјенама које настају за читав свијет, а нарочито за народне, демократске снаге човјечанства, за међународни раднички покрет постојањем једне велике социјалистичке земље у којој нема угњетавања човјека човјеком и у којој су сви народи равноправни.
У борби против десних и »љевичих«, свјесних и несвјесних рестауратера капитализма у СССР, Стаљин је не само доказао да је изградња социјализма у једној земљи могућа, него је указао и на пут и на облике борбе и организације, који ће довести до одржања и до побједе социјализма у СССР. Стаљин је дао основе за међународну политику социјалистичке државе и за линију унутрашње изградње социјализма. Социјалистичка реконструкција, индустријализација, колективизација, петогодишњи планови, изградња Црвене армије и одбрамбене моћи СССР — све је то резултат теоретске и практичне руководеће дјелатности Стаљина у борби за побједу социјализма у СССР. У тој борби Стаљин је обогатио марксизам-лењинизам, у свим његовим гранама, новим великим научним резултатима који данас дају напредном човјечанству, у његовој борби против назадних снага, много шире могућности и далеко разноврснија средства него што су била у прошлости.
Природно је што су све те чињенице морале утјецати и на схваћања о питању обарања империјализма и, у вези с тим, на улогу међународног радничког покрета. Совјетски Савез је самим својим настанком, а поготову побједничким изграђивањем социјализма, постао руководећа снага напредног човјечанства. Он је постао главно упориште, мјесто одакле се најважнија позиција напретка, слободе и независности народа и истинске демокрације. Природно је да су из тих разлога на међународни пролетаријат његове и слободољубиве снаге у читавом свијету непосредно заинтересиране за што веће јачање СССР-а и за што активнију улогу СССР-а у међународним односима и политичким збивањима. Раније, т. ј. прије Октобарске револуције, слободољубиве и напредне снаге у појединим земљама, а у првом реду радничка класа, могле су дјеловати искључиво самостално на реакцију своје властите државе или на непосредним борбом одвојених, припремљених унутрашњих борби на располагању углавном само средства политичке борбе. Путем међународног уједињавања радничка класа и њена револуционарна авангарда могла је само врло ограничено и, такођер, углавном, само политичким средствима утјецати на развитак међународне политике владајућих држава, на слабљење међународних реакционарних огњишта, на разбијање реакционарних и империјалистичких блокова и т. д.
Појавом прве социјалистичке државе, Совјетског Савеза, положај се битно промијенио. У лицу Совјетског Савеза напредне и слободољубиве снаге човјечанства почеле су да дјелују на међународне врхове, и то свим средствима којима располаже једна велика, моћна држава, једна социјалистичка велесила. Познато је да су међународни империјалисти хтјели у почетку да спријече баш такву улогу СССР-а. Зато су га стегли блокадом. Међутим, Совјетски Савез је не само пробио ту блокаду него је, под генијалним водством Стаљина, корак по корак освајао све чвршће међународне позиције, док није у току посљедњег рата постао руководећа снага, без које се више ништа трајније не може створити у међународним односима.
Очигледно је да је при таквој улози СССР-а могуће искористити много ефикасније и много више разних резерви у борби за један напредан пут у развитку човјечанства. Стаљин, дубоко познајући законе развитка империјализма, говорио је да је сукоб између земље социјализма и авангарде империјализма неизбјежан. Али је, исто тако, говорио да супротности империјалистичког система омогућују савез социјалистичке државе с другим мирољубивим државама, да би се сломиле најагресивније силе. Када се, на примјер, појавио фашистички центар у Њемачкој као авангарда реакционарних међународних снага, Совјетском Савезу, руководено Стаљиновим генијем, пошло је за руком да се у једном војном блоку против фашистичке Њемачке окупе најразличитије државе које су из разних разлога имале интерес да се разбије фашистичка Њемачка. Боље је тако рећи за такав блок против фашистичке Њемачке, као центра међународне реакције, и учвршћујући тај блок, Совјетски Савез дао је у ствари огромну помоћ напредном човјечанству у његовој борби против империјалистичке реакције уопће. Очигледно је, разумије се, да су те промјене свјетско-хисторијског значаја. Напредне, слободољубиве снаге човјечанства, на челу са СССР, постале су снажан, несаломљив међународни фактор. Све су те чињенице доказ правилности стаљиниских принципа о могућности изградње социјализма у једној земљи, принципа који су лежали у основи међународне политике Совјетског Савеза и у основи унутрашње изградње социјализма и одбрамбене моћи велике социјалистичке државе.
III.
Велики рат против хитлеровског фашистичког блока у потпуности је потврдио правилност Стаљинових теоретских поставки и његова практичног руководства. Показало се, прво, да се не само може изградити социјализам у једној земљи — успркос капиталистичком окружењу, да се социјализам не само може обранити од вањских напада, него да социјалистичка држава у борби против вањских непријатеља социјализма може све више да учвршћује свој међународно-политички положај. Друго, показало се колико је Стаљин био у праву кад је питање социјалистичке реконструкције, индустријализације и колективизације најснажније повезивао с питањем одбране СССР, с питањем оружања Црвене армије, с питањем опстанка СССР. Да Хитлера није дочекала једна индустријализирана земља с најнапреднијом пољопривредом и сјајно наоружаном Црвеном армијом, као жртва фашистичког барбарства не би био само Совјетски Савез него читаво слободољубиво човјечанство. Показало се, коначно, да би фашизам и империјализам сигурно побиједили да није било социјалистичке велесиле с чврстим унутрашњим поретком, са совјетским системом, који је, једини, могао да одоли страховитом притиску фашистичких армија и идеологије. Совјетски Савез играо је главну улогу у спасавању човјечанства од једне мрачне барбарске будућности коју је покушавала бацити фашистичка авангарда, империјализам. А то практично значи: Стаљинов гениј указао је човјечанству пут и учинио тењу највећег његова непријатеља и практички је руководио борбом за постигнуће тога циља.
Више него икада можемо рећи: Стаљин је не само вјерно сачувао велико насљеђено дјело Маркса, Енгелса, Лењина, не само сачувао и даље развио велико дјело Октобарске револуције, не само обогатио ризницу марксизма-лењинизма и људске науке уопће новим бесмртним тековинама, него је поставио основне принципе и перспективе читаве епохе борбе за побједу социјализма у свијету. Отуда Стаљинова стваралачка активност обухваћа изванредно широк круг питања: од конкретних питања изградње социјализма и социјалистичке економике у СССР, до питања међународног радничког покрета; од стратегије и тактике унутрашње борбе против непријатеља социјализма до стратегије и тактике борбе напредног човјечанства против империјалистичке реакције, од конкретних питања организације Црвене армије и одбране СССР, до ратне стратегије и тактике и т. д.
У хисторији је било много побједоносних револуција. Али ниједна није у толикој мјери остала вјерна својим властитим начелима као Велика октобарска револуција у СССР. То је дакако и разумљиво, јер је Октобарска револуција у хисторији прва револуција која не замјењује један облик израбљивања с другим, него укида израбљивање уопће. Међутим, управо у томе што је сачувао ту највеличанственију тековину људске хисторије у условима капиталистичког окружења и дао јасне перспективе њеног даљег развитка, изражава се хисторијска величина Стаљинова генија.
Београд, 21. децембра 1945. године.